Gledao sam je dok je spavala,
objumivši dojke šakama,
kao dete, priljubivši stopala
grudima, laktovima, rukama.
Posmatrao sam je sa vrhova prstiju,
sa obronaka tamnih, beskrajnih šuma,
na ivici bujica iz uglova očiju,
grlio sam joj lice ušima.
Šaputao sam joj priče o krošnjama,
a ona je samo spavala, ona je spavala,
u okrilju zemlje kad sam joj prosuo nebo pred nogama,
nije se ni radovala, nije ni plakala.
Obraze njene pokazivao sam borovima,
hvalio se da su moji, da me je volela,
da smo prkosili zajedno Hadovim dvorovima,
a ona nije me čula, napolju je zora gorela.
Nisam je zvao po imenu jer ga nije imala,
bila je viša od reči, nedostižna bogovima;
po podu je prostrla kosu koja je mirisala
na jabuke, na jesen u ravničarskim krajevima.
Govorio sam joj da je odocnila,
da joj zrnca vekova spavaju u venama,
ali ona nije ni za šta marila,
ona je ćutala očima, zapečaćena u stenama.
Preteškim, promrzlim grudima,
upijao sam miris sveta dok je spavala,
branio sam je smrti, vetrovima, ljudima,
dok sam odlazio nije se okretala.
Ona je spavala, ona je samo spavala,
ostavljao sam je vekovima, noćima,
tu nemu zagonetku dok je sazrevala,
tu devojku sa krupnim lešnicima u očima.
Nije mi branila da odem,
ništa mi nije branila;
predugo sam iščekivao jutra u njenim jagodicama,
smeh u krilima ptica koje je u oku sahranila.
Ostavljao sam je samu vetrovima, šumama,
ostavljao sam je vodama, Ofelijinim vrbama,
nemo je tonula u san, nikada nije isplivala.
Odlazio sam praznim, davno zatrvenim stazama,
zaboravljao sam nebo dok je spavala.
