У даљини светло се гаси, а тек је вече.
Вранац се угнездио у себе и поноћ.
Не чује се.
Само мисао бруји – како смо стигли овде?
Јесмо ли се окренули за Еуридиком или преварили Зевса?
Доспели у чистилиште или су нас се рајске птице постиделе, па својим белим перјем у јастуке умотале да угуше реч нашу и троми ход?
Род људски да преваримо, а људи смо.
Бучни и брљави, несавладани и горди, хтели смо свега, а ничег, у ствари.
Јер све је ту, нисмо знали, да све је ту и да ништа не треба, хвала.
Само добро да будемо.
Принц поезије
