И лепо сам те направио
од миришљавог дрвета
топлу на додир
заобљену и глатку
на свим тим љупким местима
увек спремну на миловања
ал’ узе те пламен
жеље неке обичне
некога дана
па те саздах од глине
са свим тим облинама
и милим улегнућима
намењеним само мени
остани
говорио сам
а дозволио да те метну
у пећ живота врелог
ниси издржала
превише беше
унутра топлоте, а споља лошег света
који те у прах здроби
а ветар хладни однесе далеко
где те је неко
стек’о и стиснуо
у бели тврди камен
без срца
зато сам те ноктима
полако
клес’о из кремена
сада те ударци неће болети
сада се можеш
свим ватрама овог света
целог века само смејати
мислио сам, једино тако
ћеш личити на њу вечно лепу
и тепаћеш ми довека
непрестано се удварати
увек истим погледом
блажено шапутати нежности
спокојним уснама
уз тихи призвук вечности
© Драган Митић
