Ona tako lepa i prkosna,
nezavisna od tuđe reči,
dovoljna samo da bude i ne misli šta će biti nego ostvaruje čuda.
Lišena od svakog poroka,
svima bliska i svima tuđa.
Njoj se dive i zavide.
Draga kao neko s kim razgovaraš o sebi.
Sve razume i sve shvata.
Kada se utopi u njoj nadiđe život.
Rodi se heroj čija vatra ne gasne ni u trenutku velikog potopa.
Ona bukti za večnost.
Taj plamen poziva.
Te varnice su sitne iskre ali mogu neke usamljene žive trave da raspale u nepregledni požar koji niko neće moći da ugasi.
Ako i ugase požar i uguše vatru ostaće od pepela spomenik kao hrid da je tu Sloboda gorela.
I opet će to zgarište postati večno ognjište gde se nova vatra sprema.
Iako neki žele da je nestane u zaborav.
Da je nema.
Neka izgori sve loše što čovek stvori.
Nek izgori trag rđe u čoveku.
Pa svako iz tog pepela nek se ponovo rodi.
Bolji.
U slavu na grobu Slobodi.
