Noć crnja no najcrnje ptice,
Ne osvetli taj mrak ni Feniksevo krilo,
Ti hodaš bosonog, s koferom lutalice
Punog knjiga i reči, onog što te ubilo.
Ti lutaš, sam, ranjen,
Ruku punih bilja, krvi i perja,
Nevidljiv si, do zrna mraka smanjen,
Pitomi lovac u šumi Danteovog zverja.
O, zaspalu Euridiku, tu dok si, ne budi
I ne primaj na sebe palog Prometeja rane,
Dok magla ti obavija čelo i grudi,
A prste ti grizu mastiljave vrane.
Sad si slobodan, nema više straha,
Nema više vatre, ugasile je ljudske zveri.
Nemaš više telo, sad si sav od praha,
Sad su tvoje lice – reči, slike, mermeri.
Pali Prometeju, ukrao si plamen
I doneo ljudima lepotu i slobodu.
Vezan Odiseju, ubio te kamen,
Baciše ti telo u Letinu vodu.
No, pod vodom ti si prodisao,
Od kamena smrti pisaljku si stvorio,
Pisaljkom si na dnu reke Lete pesme ispisao,
Pandorinu kutiju rečima zatvorio.
Ne boj se tog mraka što te sada grli,
To samo tvoj plašt je, ogrtač tvoje duše,
Shvaticeš da si slobodan, u zemlji velikih i vrlih,
U kojoj ne mogu um da ti taknu ni sruše.
Ranjena ptico krila oduzetih
Svoje si perje rasuo po svetu,
Heroju i vođo buntovnih i prokletih,
Ne mogu te više oboriti, Fenikse u letu.
Gase se dani, al’ vatrene zore sviću,
Ljubim ti čelo, mrtvi Miljkoviću,
Padaju zvezde svud po tvome biću,
Ubiše ti telo samo, neumrli Miljkoviću.
