Iz koje senke vrela pevaju njegove glasnice,
o, tako divno, tužno, o, tako zarazno,
pa neproreknut glas povrati domu ptice
što behu van šume gonjene? O, tako porazno,
da puste grudi smeše, da tuđe obale ljube,
da se izrode daleko od sveta što ih voli,
da budu beskrilne tamo gde se vetrovi gube
i kamen iz trave leleče, mahniti vapaj boli.
Njegovo lice ne prođe ni kroz kamen, ni travu,
a ipak dlan mu dodirne zemlju i spozna glas
što se u biljci skrije, siđe kroz njenu glavu
duboko, do korena i mraka, da takne spas
za kljun, za jedru svest, za izmišljeni vid,
za svevivdni život što misao pobede čuva,
da nikne u svetom povratku jata, da je nije stid
da združi nežnost i sunce što zlato obuva.
Propevati tu reč što ko zrak na dlanu gori!,
nerazmaženu, kao pesma što sa jezika mi beži,
i lutati, ploviti, po ognja poslednjoj bori
i raku pjanu skameniti gde nada lasna leži.
O, disati, samo disati tu maštu, taj opor san
ispružen prema čelcu našeg žednog stiha,
dok stradaju zatočeni zaborav i užasni dan
na mekom boku severa gde zvezda plače tiha.
Čista se igra vidi na tom ogromnom drumu.
Taj glas, što sebe traži, iznova pticu rodi
pod svetom bučnim, nepoznatim našem razumu,
gde rumen, probuđen stih prozeblom cvetu godi.
Iz sjajne senke vatre pevaju glasne žice.
O, varnice nesnosnog stiha, klico uvela,
noć ukopa jaje, no ponovo čuše se ptice.
Zemljo, sve nanovo raste iz grotla pepela.
