„Стваран је цвет чија одсутност мирише
И цвета, а цвета већ одавно нема“
Бранко Миљковић
Пукло је од ветра ледено јутро.
Престрављен дневни разводник
Струже петролејку са шака.
Тамо ту Где је руб капута
Додиривао твоје ципеле Тамо ту
Где нисмо узлетели
У поновљени први пољубац
Тамо је обилазак
Укинутих чекалишта.
Добро се сећам стола.
За њим смо седели
припремљени за прву ноћ.
Тело је постало три пута веће
а душа правила звезде у њему.
Сада је то сасвим неприкладно,
попут плеса на ничијој земљи.
Попут празног украсног папира
и голог плочника што упија његов садржај.
Налик врту на окретници.
