Iz dubine okna, kad se vinem
Gore ka suncu, šta je lepše od tebe,
od tebe, kad na vrhu, iznad sunca vidim tebe.
TEBE
Tebe čijem licu ime ne znam,
Tebe čiju boju očiju ne pojmim.
Revnosna noći koja miluješ moje košmare
dopusti joj kada je nađeš da je večito sanjam.
Tmini se radujem, ali noć prezirem,
tek gluvo jutro, kroz otečeno nebo
bledilo smisla, prostruji kroz mene,
samo tada, naliči mi da sam kraj tebe.
Prag otržnjenja je konfuzna histerija,
prolećni dan posut jesenjim lišćem
gorčina gomile i ruina siromaha,
koliko još noći i ugljenisanih lica lišen.
Teško je nekog strpati u zaborav,
još teže ako nju nisi ni upoznao.
Silni Morfeju, grčki Bože sna
tvoji sledbenici su u lancima,
svaki je otuđen davi se i dubinama dna.
Nigde nije onaj koji je svuda,
ali moja otadžbina je svet ceo,
kad zavlada ćutnja, pitam se kuda?
Što dalje, ja sam samo nju hteo.
DIŠEM, DOK NJENO SRCE KUCA!
ja sam samo nju hteo
