Оригами

Овде је свитало то древно лето – тај дивни, топли јун, када се лишће пресавило још једном
сецкајући вене на својој постави. Тако смо знали да треба да окренемо сат.
Иначе је радио поуздано, у сенци дана, и двориште је цветало боље него икад.
Овде смо пили опоро вино док је у чаши залазило сунце. Злато је остало у талогу
и нико није знао да прочита време из горких зрна мамурлука, али смо брали ирисе
и газили руже – срицали прве речи и понављали: ,,Смрт је само глагол без сугласника“.
Певали смо док смо имали харфу у плућима, ваздуха на продају и разлога
да ретко посећујемо језера. Онда су нас казаљке изврнуле.
Кајсије су се осушиле и кренуо сам да потражим легенду, да докажем пословицу,
да дочекам тај проречени одрон, стрмоглаво у истину која не служи никоме.
Овде су дували ти летњи ветрови – на обронцима галаксије, у значењу пренесеном
из самог порекла речи, позајмљеници наде да ће се реке умилостити вировима –
Тако сам поверовао у дигитално чудо: (Тог августа грожђе је презрело од суше.)
спасавање гласа и документовање бола, пресипање у вечни, бољи формат,
поништавање оног фалсификованог уговора и сађење каранфила за наду,
као да једног спарног лета он неће својим златним прстом прећи по твојој рани
у баштенској столици у подножју ове пријатне илузије, (Већ сам видео ту празнину,
остало је само да бацим кактусове игле), као да мислим да ми нећеш
недостајати у закупљеној пустињи, испуцалој прашини, земљи коју треба да залијем
прокислом боцом из подрума, (За то смо је и чували. Јутро нас није пренуло
из кокосног сна који траје од нашег првог опроштаја. Само је велика штета
што се никада нисмо навикли.) као да нећу наставити да веслам, већ болесно опијен
сетним шумом шкољке, прљав од муља, слан као неиспуњено обећање,
као да већ сада не верујем да ће нас време пресавити још једном.