КРАЈ
Раскрвављене обале пресечене вене упалиле сутон Црвене звезде са дланова капљу. Упаљене воде крвоток света. Човек под тихим светлом ћутања.
РЕЧИ У ПЕСКУ ПРЕСАХЛЕ
трава: ја не умем ништа да кажем о трави ветар: речи су ме оставиле самог песак: је удахнуо руке до лаката и моје речи трава: ја немам шта да кажем у трави ветар: ја немам шта да кажем на ветру песак: ја немам шта да кажем у песку човек на другој обали мисли да сам […]
ДАЛЕКОЈ САМОУБИЦИ
Само да сам био крај тебе тада да помилујем речима твоје намрштено ћутање и да у твоје мрачне очи канем другарски осмејак – ти би жив био сада. Како ме ниси наслутио кроз своје лутање! Или ниси био толико јак да поверујеш у далеког мене! И угасиле су се угасиле твоје зене.
ТУГА НАД ШИРИНАМА
Цео је живот једна уска линија, а бескрајан је свет. И ја који сам корацима обрастао кроз лутање не могу, не могу у свет. Изгрлићу тугом топло и широко све што је ван мога протицања остало невиђено, промашено и мимоиђено.
СТОПЕ
Ветрови су светом разнели ми стопе, и на дну сваке јесте део мене. Ал када се очи над задњом стопом склоне и кад после свега ничег не буде више ко кад се на небу облаци отопе, свака ће стопа бити локва више на путу што је у даљини пропет.
ВЕТАР
Као и све скитнице и ветар успомене има. ветар собом носи невидљиве остатке изгубљених предмета. И нас обузима разнеженост и туга, кад нас ветар помилује по коси, јер нас помилује хиљаде далеких ствари.
БОЛЕСНИК
Прозори су уз ноћ приљубљени. Морам до прозора! Прозори су спустили звезде на земљу. Морам до прозора! Морам да разбијем прозор, да звезде зазвече по поду. Морам да разбојем прозор да оздравим! Мајко, коме носиш ту воду? Мајко, зашто плачеш?
ДАЛЕКЕ РЕЧИ
1 Далеко, далеко, а ипак у мени речи навиру. И свака је реч једна суза у оку. Сузе су прогореле моје зенице, и речи што моју тугу воле боле ме, боле. Ја знам да су те речи у мени зато што их је негде далеко, далеко, изговорио неко. 2 Има једна тиха реч коју волим […]
ДВАДЕСЕТ ГОДИНА
Оплодићу сјајем својих очију звезде иструнуле у мраку и тишину криком Сва ће огледала да затрудне од мога лика наднесеног. руке ће постати чежњиви прашници за све неоплођене цветове.
МОЈА НЕСКРОМНОСТ
Не кријем: ја сам пун нескромних снова. Скромност уопште мени није дана. Ја много хоћу, и мени је ова мирна и штура реч одвише страна. Што прикривати вредности скромношћу! Нек свест о себи озари све лице! Зашто нескромно да глумимо скромност, ко бледуњаве, тихе госпођице! Познајем себе. и носим о себи мисли искрене, безобзирне, гласне […]
