Увод: И цвет је проговорио
Сећање на стрица из пера синовца Горана, а на основу прича Бранкових савременика.
Поздравио се са том двојицом, који су, како је газдарица разумела, стигли из Београда. Бранко се обукао и са њима изашао из стана, који се налазио у Бјанкинијевој улици број 11.
Газдарица је кроз прозор гледала како Бранко корачајући између њих двојице прелази улицу, учинило јој се да се смеју. Три сенке су утонуле у зимску ноћ. Из те ноћи Бранко се никада није вратио.
Дуга, хладна, фебруарска ноћ, сувише велика да би из ње Бранко изронио у неко праскозорје.
Од тада сваког 12. фебруара у 13 часова, ево већ 60 година на Бранковом гробу окупљају се пре свега браћа по перу мог стрица – песници, као и његови исписници из школских клупа и поштоваоци његове поезије.
Помен му свих ових година, надахнуто рецитујући његове стихове држе: Стојан Дечермић, Миша Јанкетић, Атиф Џафић, Радован Миљанић, Вице Дардић…
Током прве 32 године, организатор окупљања је био мој отац, а Бранков рођени брат, Драгиша. Нажалост, и он нас је прерано напустио, 1993. године, остављајући мени у аманет да наставим са обележавањем Бранкове годишњице.
Тако сам од деке наследио славу, Светог Николу, а од оца Бранкову годишњицу, која се датумски поклапа са великим верским празником Три Јерарха.
И током прошле, пандемијске, 2020. године у великом броју смо се окупили на Бранковом гробу. Вирус Covid-19 у то доба је већ кренуо на пут око света, али нама нико тог 12. фебруара то није јавио.
Већина присутних је била у групацији 65+, којој је само после месец дана био забрањено кретање и излазак из куће. На нашем окупљању, хвала Богу, нико није добио ни прехладу.
Већ ове године поставило се питање како ћемо обележити Бранкову годишњицу, нарочито имајући у виду да је на неки начин јубиларна.
На сцену ступају млађи чланови породице, чијом идејом и радом је постављен овај сајт.
Мада ми старији још дефинитивно нисмо одустали од нашег традиционалног начина обележавања. Пратимо развој ситуације и кретања епидемиолошких мера, спремни да одмах реагујемо.
За овај подухват, добио сам домаћи задатак, од наследника, да напишем Бранкову биографију.
Пре неголи било шта напишем, морам истаћи да сам тог 12. фебруара 1961. године напунио тачно 6 месеци, тако да мог стрица нисам запамтио.
Због тога не могу бити поуздан сведок, јер најближа реч сведоку је очевидац, а ја то нисам могао бити.
Моје сведочење се базира на причама и анегдотама, које сам чуо у мојој породици и од Бранкових другова и савременика. То су уствари њихова сведочења, која ћу покушати верно да репродукујем.
Детињство
На пут ка оној фебруарској ноћи Бранко је поранио. Иако је термин био почетком фебруара, Бранко је свет угледао у нишкој болници у понедељак 29. јануара, 1934.године, пре подне у 8:30 часова. Првенац мајке Марије рођене Браило из Дрниша – домаћице и Глигорија Миљковића из Гаџиног Хана, полицијског службеника.
Иако је Глигорије завршио пољопривредну школу у Алексинцу и Букову, посао у струци (расадник који се тих година отварао у околини Ниша) није добио од Драгише Цветковића, тадашњег градоначелника Ниша, који му није опростио што му је отац Лука Калаварда, његов огорчени противник – демократа. Дека се пријавио на конкурс за полицајце у Земуну. Мислио је да је то привремено решење и да ће се вратити пољопривреди. Први распоред и службовање му је било Вило мисто. Ту у Сплиту је срео Марију, која је у истом лучком граду, била у посети тетки. Да не би Драгише Цветковића, вероватно не би било ни Бранка.
Бранко је тек као тромесечна беба донет у кућу која се налазила у улици Љубе Дидића број 9. Глигорије се до тог априла трудио да заврши све радове и усели породицу у кућицу са малом баштом.
Детињство, дечаштво и младост Бранко је провео живећи ту на строгој периферији тадашњег Ниша, која се налазила иза Чаира, у такозваној Шинтер мали.
Када је требало да крене у школу, кренуо је и рат. Други светски, највећа кланица свих времена. Нормално је да сцене обешених родољуба, које ветар љуља на металним бандерама у центру Ниша или призори закланих људи које је виђао пролазећи покрај пута, остављају трајне, неизбрисиве трагове у глави тог малишана.
По сведочењу моје баке и деке, али и Бранковог млађег друга Вицета Петровића, једна од Бранкових најлепших песама „Узалуд је будим“ написана је из Бранкове дечачке заљубљености у комшиницу из улице, прелепу, плавооку, младу жену Ружу Ђорђевић.
Током савезничког бомбардовања Ниша, бомбе нису падале само по железничком чвору, касарнама и другим војним циљевима, већ је цео Ниш, чак и околна места Брзи Брод и другa била су засипана тепихом бомби.
Приликом једног од тих, укупно петнаест савезничких бомбардовања, бомба је погодила и кућу у којој је и живела прелепа Ружа. Сама Ружа је била тешко повређена са више од десет рана од гелера, пала је у кому. Млад и јак организам се данима борио да победи смрт. Једино питање тих дана које су комшије упућивали једни другима било је: „Да ли се пробудила“? Нажалост, Ружа је била само још једна жртва од неколико хиљада невино погинулих у савезничким бомбардовањима. Смрт те прелепе жене остаће заувек у дечачки заљубљеном Бранку, док еруптивно не избије у виду стихова, Узалуд је будим.
Тема „мртве драге“ у нашој књижевности, по мишљењу самог Бранка, највећи су домети српског песништва… На првом месту „Санта Марија дела Салуте“ Лазе Костића и Дисова „Можда спава“. Када је ово тврдио није ни слутио да ће се песмом посвећеној плавоокој Ружи, приближити плавим небеским висинама где су већ обитавали наведени песници и пре њих угасле њихове музе.
Књигом га је заразио његов ујак Јаков Браило. који му је у тим тешким, ратним годинама донео комплет од дванаест књига: из едиције „Златних књига“ (Деца у царству чуда; Гуливер у Лилипуту, Црна стрела…)
Бранко је из ратног окружења утонуо у свет књига и никада га више нико неће убедити да књигу бар на кратко остави.
Читао је све, прво дечје романе, онда класике, драме, грчке и све друге филозофе, песме, критике. Поред књига читао је и сву периодику, која је успевала да излази тих послератних година. Читао је све што му је долазило под руку и све то упијао, и поред тога тај Бранков сунђер никада се неће напунити толико да не може више да апсорбује књигу, био је непресушан.
По сведочењу деке, он је желео да Бранко упише железничку школу, како би што пре обезбедио државни посао и сигурна примања. Бранко се није противио очевој жељи. Противили су се Бранкови наставници, после чијих грдњи је дека одустао од своје замисли, а Бранко је уписао гимназију „Ставан Сремац“.
Каже дека, постидели га ти наставници због његове замисли, а био је поносан када су исти ти наставници хвалили Бранка како је начитан, образован и васпитан.
После много година, питао се да ли је ипак донео правилну одлуку?
Можда би песништво остало без свог принца, како је Бранко убрзо прозван, али би отац вероватно имао свог првенца.
Вице Петровић, ходајући трагом свог старог комшије и друг Бранка, написао је роман „Песников узлет“, верно сведочење из Бранкових нишких дана.
О догађајима из тог периода сведочили су ми на годишњицама и Бранкови школски другови. Пре свих Града, Коце, Зоран, Ђинђић… Волим те момке, радујем се сваке године када их угледам како долазе. Године их мало стежу али дух им је дечачки. Слично би Бранко изгледао да је ту са нама.
Они су ми посведочили да је Бранко имао узречицу „Роде мој“. Па су га тако једно време и звали. Често је пре роде мој, употребљавао оно нишлијско бре,бре (роде мој).
Био је светлосним годинама удаљен од нас. Толико начитан са таквим знањем да су му и професори скидали капу. Без обзира на то што га нисмо разумели, осећали смо неку величину у њему. Величина је била и у томе што нам је без обзира на огромну разлику у нашим интересовањима и знањима он увек био добар друг, спреман да сваког својим ауторитетом заштити од професора и помогне у учењу.
Његово знање и вештина презентације истог били су прави доживљај, не само за нас, већ и за све професоре. О Волетеру је из главе причао реферат током три часа. О Балзаку је потом говорио две недеље, држећи у руци само малу цедуљу као подсетник. После тога су га прозвали Балзак.
Пре тога, поред „роде мој“ звали су га и Тарзан, због косе која му је падала на рамена, и коју ни после више опомена разредног није скраћивао тврдећи да му отац нема пара за шишање. Када је професор скупио паре и послао Бранка на шишање, овај је само скратио репове и вратио се у гимназију, тврдећи да га је брица ошишао за све паре, а уједно да песници треба да имају дужу косу.
Одлучно се опирао и ношењу, обавезног ђачког качкета, као и „школском сату“ који је забрањивао ноћне изласке.
Обожавао је позориште. Гледао је све представе у Нишком позоришту, сваку по безброј пута, ишао је и на премијере, иако је важио „школски сат“, а он био свестан да су на премијери присутни сви професори и сам директор гимназије, којима би се уљудно јављао, и никада није био због тога прозван нити санкционисан.
Данас испред тог позоришта стоји Бранков споменик, подигнут поводом десетогодишњице смрти, дакле пре пола века… рад нашег великог вајара, Небојше Митрића.
Сећам се као дечкић, док је Небојша радио скице за споменик са оцем Драгишом одлазио код њега у атеље, који је био у близини нашег стана и улице 29.новембра на једном предивном увученом скверу. Радећи на скицама, Небојша је рецитовао Бранкове стихове.
Најзначајније место на Бранковом путу ка песништву представља рад у књижевној дружини „Његош“ у оквиру гимназије „Стеван Сремац“.
Пут који је прешао у тој дружини је био од слушаоца, који дуго није проговарао ни реч, већ је само слушао друга излагања, до председника дружине. Када је проговорио, његово знање је све остављало без речи, а његове речи су данима одзвањале у ушима слушалаца. Целој дружини и професорима који су активно пратили рад дружине, наметнуо се као неспорни ауторитет.
Убрзо је изабран 1950-51.године за председника дружине. Својим радом омасовио је дружину. По сведочењу његових школских другова, убеђивао је лепе девојке да дођу на састанке, оне су привлачиле момке, па је највећа учионица, чувена десетка, постала тесна, а и теме су биле више него привлачне. Тих година у раду друштва активно учествују: Гордана Тодоровић (за коју је Бранко сматрао да је друга Десанка Максимовић, коју ће и превазићи, ако овако настави. У сваком случају Гордану је сматрао за најбољег песника Ниша тог времена. Са њсм се у то време интензивно дружио). Раде Војводић, Лука Простић, Ђ. Поповић, Градомир Илић, Димитрије Миленковић, Добривоје Јефтић, Вице Петровић (који је Бранка заменио на месту председника друштва)…
Бранко је на крају заказивао састанке дружини по одобрењу директора у сали за физичко васпитање, која је такође постала тесна за све слушаоце.
Све напред наведено, износе момци у касним осамдесетим, сећају се одлично имена и презимена професора, глумаца, школских другова, назива позоришних представа. Млађи сам неких четврт века, а немам такву меморију.
Казују ми да је Бранко у Нишу имао своје симпатије. Једна је била и продавачица у антикварници, коју је Бранко звао Кошута, друга се звала Јаворка, била је из комшилука.
Поред симпатија и дечачке занесености комшиницом Ружом, Бранко се у Нишу заљубио у Оливеру Миловановић, прелепу девојку за коју Вице тврди да је изгледала исто као Далиборка Стојшић када је постала мис. Због ње је писао и сонетни венац, где је у акро стиху требало да стане њено име. Његова Оља је пре Бранка отишла за Београд, али ту причу оставимо за касније.
Сви путеви одавно су водили ка престоници, и његова љубав је отишла за Београд. Зато не чуди одлука да по завршетку гимназије и Бранко крене тим путем. Уписао је чисту филозофију. На пут ка главном граду кренуо је са својим нераздвојним другом из комшилука и школе Илијом Дреновцем, који уписује медицину. Заједно ће студирати. Пут Београда понели су велики пртљаг: кофере, кутије, а на леђиме сламарицу. Збило се то 1953. године.
Долазак у Београд
Престоница их није дочекала раширених руку. Стан су нашли у улици Рифата Бурџевића 18. Када их је дека обишао прве зиме, затекао је Бранка који је исекао процеп за руке на покривачу да би могао да држи књигу и чита.
Та шупа , у коју је навејавао снег, преломила је Глигорија, да по повратку у Ниш, затражи премештај у Београд и почне да трага за неком кућицом у неком предграђу престонице, где би се преселили, када продају кућу у Нишу. Пре него што је продао кућу у Нишу, дека је питао Бранка шта да ради са његовим књигама. „Све сам их прочитао, све их продај“. И дека је послушао, касније ће се кајати због тога. Цео шпедитер је био натоварен са неких 3000 наслова. Мале паре које је добио , одмах је послао Бранку.
И сам се сећам те собице – шупе, до пре неких четврт века је још стајала, додуше сва искривљена, а кров (на једну воду) се још није обрушио. Налазила се на падини између Булевара и Димритрија Туцовића, пре Градске болнице. Ипак све то није спречавало Бранка да прати предавања, као и све културне догађаје којих је у главном граду било у изобиљу. Уредно, са великим успехом полаже све испите, интензивно чита и пише песме.
По речима самог Бранка мом оцу, по доласку на студије, прве три године обијао је прагове многих редакција, листова и часописа, али му је тек ту и тамо излазила по нека песма на крају последње стране. Као да је за њега све херметички било затворено. Београд није волео дошљаке, тврдио је Бранко.
Осетивши на свом примеру ту немогућност да објави своје стихове када је 1956. године постао један од уредника у редакцији „Видика,“ објавио је приказе, необјављених збирки својих пријатеља Велимира Лукића („Лето“), Божидара Тимотијевића („Велики спавач“) , Томислава Мијовића („На ногама“).
Прича Петра Пајића
Поводом тих сталних покушаја да објаве своје стихове, интересантна је анегдота коју ми је испричао Петар Пајић:
„Твог стрица сам упознао у већем друштву, нормално, у кафани. Говорио је стихове својих и других песника и вршио њихову анализу. Као и увек после тога, био је у центру пажње. По мало ме је било стид, што не знам и нисам чуо за овог песника. Када се друштво мало разишло и нас двојца остали малтене последњи, причали смо о књижевном конкурсу који је тада „Млада култура“ расписала. На Бранков предлог отишли смо до редакције „Младе културе“ и те ноћи упали на четврти спрат где су биле канцеларије. Ништа није било закључано, па ни ормани са фасциклама у којима су били наши радови. Бранко је пронашао моју и његову фасиклу и ставио их да буду одмах прве одозгоре, да би прве прочитали и објавили. Тада сам схватио да и твој стриц није неки већ афирмисани песник, већ да као и ја тек тражи место под овим Београдским поетским сунцем.“
Затим наставља, сретне ме тако једном Бранко: „Пишеш ли? Пита ме. Одговарам одречно. Он ме пита: Зашто? Немам тему, рекох му. Па то ти је одлична тема, посаветовао ме твој стриц, пиши о томе како немаш тему.“
Прича Жике Лазића
И Жика Лазић ми је испричао сличну причу, једног поподнева које се продужило дубоко у ноћ, када смо са издавачем његове књиге „Љубав колибаша“ Радојком Мрљешем, негде 1996. седели у кафани преко пута Београдског сајма.“
Сећам се као што сад седимо нас тројца, тако смо твој стриц и ја седели у кафани „Коштана“ која је била преко пута издавачке куће „Омладина“, где смо предали прве збирке које су примљене и очекивали смо да их штампају. Како до штампања никако да дође, мало припити и љути Бранко и ја сачекасмо да изађу сви из редакције „Омладине“, а то смо јасно сагледали из баште „Коштане“, па смо се лифтом попели у канцеларје и у незакључаној фиоци радног стола пронашли наше збирке. Додатно љути што је наше благо неосигурано, узмемо песме и вратимо се у „Коштану“. После више тура ипак одлучимо да збирке вратимо и поново похранимо у оне незакључане фиоке у редакцију“Омладине.““ Прича ми даље Жика да га је он одвео и упознао са Давичем. Сећа се када је долазио код нас на Душановац у кућу смештену на адреси Ђорђа Кратовца број 52 и прича: „твој дека је Бранку на дну, направио собу са засебним улазом, често смо ту долазили. Једне ноћи била је велика дискусија уз чашицу, скоро свађа, ја изађем у пољски вц, а испод оне трешње стоји чика Глиша и вири. Зове ме, Жико ти ли си, ко је ово да није полиција. Не чика Глишо, ми се нешто поречкали, њему лакну. Наставили смо причу ту у баштици, те ноћи. На крају смо заиграли и колце.“
Рекао сам му да га нема на годишњицама, правдао се да се повукао у село.
Причао ми је о томе, да му је Бранко стално правио разне екцесе. Увек у пијаном стању. Имао је срце да се побије са свима, изазивао је и боксере и макрое. Обично је добијао батине. Тукао сам се и ја неколико пута са њим. Већином, зато што сам га спречавао да се побије и добије батин, од других много јачих. Али једном смо се тукли зато што ме је пијан у „Клубу књижевника“ извређао пред девојком. То је једина озбиљна туча између нас. Ујутру када се отрезнио дошао ми је на врата да се извини. Загрлили смо се и изљубили. Она моја девојка је била у соби из које је добацила могао би и мене тако да љубиш као тог твог боксера.
Тврдио ми је када сам га пријатељски грдио због таквих њгових поступака да у њему проради јужњачка, пусталијска, узаврела крв.“ Гени су то, шта могу, не могу да будем кротак и да мирно живим.“
Био је Жика и оне ноћи у њиховој омиљеној кафани Прешенова клетва, када је Бранко покушао самоубиство.“Синовац (тако ме Жика звао) Бранко је те ноћи поново узео маха. Знаш, ту су била два музичара Шандор је свирао цимбала, а онај други цитру. Шандору је Бранко давао велике напојнице, толике да је овај одбијао да их прими. Волео је Шандор твог стрица. У пијаном стању одлучили смо се на неки врсту руског рулета. Написали смо цедуље, а на једној је био знак смрти. Баш ту цедуљу твој стриц је извукао. Наручили смо нову литру и наздравили „одлазећем“. Бранко је ћутао, а онда је отишао у тоалет, како га дуго није било, провалили смо у кабину и нашли смо га обешеног са каишом од панталона за водокотлић. Његов цимер и земљак, студент медицине Дреновац га је повратио.“ Чуо сам за ту епизоду, али увек без овога дела за извлачење цедуљица. Жика ми је тврдио да је баш овако било.
Још ми је рекао да је тим поводом чувени професор хеленистике и етике на Филозофском факултету Миша Ђурић рекао: „Хелен се пео на високу стену поред мора и при заласку сунца, бацао се у воду, преливен вечерњим рујем. Тако су се убијали песници, а не као данас неке будалчине, што се вешају по кафанским клозетима“. „Само да знаш Синовац професор Миша је волео твог стрица, често су седели на факултету, а још више по кафанама, нарочито у“ Клубу књижевника“. Још да знаш, професор је током рата заглавио у Бањичком логору, зато што није потписао проглас квислинзима. Када га је колега који је био професор музике упозорио да није паметно у оваквим временима улудо губити главу, професор му је одговорио: „Са дужним поштовањем колега, Ви свирате у дипле, а ја предајем етику, па то сигурно потписати нећу“.
Још смо дуго о разним стварима причали те ноћи, као да смо слутили и знали да нам је то последњи сусрет, Жика је после три године преминуо.
Прича Анђе Миљковић
Дека је купио малу приземну кућу у Београду ,на Лекином Брду,у улици Ђорђа Кратовца 52. Бранку је одмах у продужетку куће дозидао собу са засебним улазом, како би он имао свој мир.
У Београд 1955. године, стиже мој отац Драгиша и полази у XI гиманазију. Дека и бака још нису добили премештај. Мој отац је у гимназији упознао моју мајку Анђелију, у коју се заљубио и ускоро су почели да се забављају. Мајка ми је ипричала многе догодовштине везане за Бранка.
Једном приликом дека је изненада дошао у Београд, вукући са собом кофере пуне разних намирница. У градском аутобусу, се изнервирао јер су жену са малим дететом хтели да избаце из аутобуса, зато што није имала карту, па јој је он купио Тако изнервиран када је дошао кући затекао је Анђу,( то им је био први сусрет,) питао је Драгишу: „ У коју школу сам те ја сине пратио?“ У том тренутку иза Глигорија појавио се Бранко „Ћале, животна школа често је важнија од било које друге. Пусти децу, него да видимо шта си нам све донео?“
Даље ми Анђа прича, да је Бранко често знао да је замоли да му промени постељину и мало среди собу, јер му долази нека гошћа. Како је Бранкова соба била на крају дворишта, она и Драгиша су вирили кроз прозор да виде ко му долази. Увек су то биле прелепе девојке.
Сећам се и очеве приче о Бранковом „службеном путу“, о коме никоме никада нису причали. Једне ноћи враћајући се из града после добре пијанке, Бранко је уринирао поред једне тарабе, у том тренутку наишао је позорник, који је почео да виче. Бранко му вероватно није остао дужан, па га је позорник ударио. Бранко се затетурао, ухватио за ограду, откинуо једну тарабу и са њом прописно изударао позорника. Знали су га од раније па су га „органи“ како их је Бранко звао, исте ноћи пронашли. Приликом привођења у станицу на питанње иследника како се зове, одговорио је: „Песник“. Када би добио пендреком, на питање: „Презиме?“ Одговара: „Михаиловић“, на питање: „Име?“ одговара: „Драгољуб“, опет после пендрека узвикнуо би : “Ја сам песник, могу да се зовем како хоћу, али ти то не разумеш!”
После тога, једном приликом из чисте освeте милиција је ноћу упала у нашу кућу, где је затекла моју мајку Анђелију и мог ујака Димитрија. Како нису имали пријаву, Анђу су привели у станицу милиције на Вождовцу, а Димитија нису јер је био малолетан. Том приликом Бранко је излетео из своје собе са намером да се физички обрачуна са милицајцима. Драгиша га је држао на шта му је овај рекао: “ Џабе си ти тренирао бокс. Њих држи, а не мене, пусти ме брате да их полупам.!“ Драгиша га није пустио, Анђу су пустили у зору, када су схватили да је њен даљи брат Ђура, њихов командир. После тога нашу кућу милиција са Вождовца није дирала.
Бранко је био поносан на свог млађег брата, зато што је овај тренирао бокс. Прво га је заштитио од родитеља, који су били огорчени када су сазнали да Драгиша крупним корацима граби по рингу бокерског клуба „Раднички“. Уз Бранкову помоћ који је родитељима објаснио да је бокс племенита вештина, Драгиша је наставио са тренинзима. На скоро све Драгишине мечеве, Бранко је долазио, а понекад је безуспешно покушавао да са братом укрсти рукавице на тренинзима. Свим својим „непријатељима“, претио је са својим братом боксером.
У Београду се у то време Бранко дружио, пре свега са младим песницима: Божидаром Тимотијевићем, Жиком Лазићем, Вером Србиновић, Петром Пајићем, Божидаром Шујицом, Миодрагом Булатовићем, Рајком Чукићем, Мићом Данојлићем, Томиславом Мијовићем, Блажом Шћепановићем, Новаком Килибардом, Сретеном Перовићем, Мирјаном Букумировић, Велимиром Лукићем. Данилом Кишом, Костом Димитријевићем, Драганом Кулунџијом, као и са младим критичарем Петром Џаџићем.
Сви напред наведени били су чести гости у нашој кући у улици Ђорђа Кратовца, а највећа гужва је била на нашој слави Светом Николи.
Прича Радована Поповића
Када ме је песник Мија Раичевић упознао са Радованом Поповићем, именовани ми је на поклон донео животопис мог стрица који је написао под називом „Принц песника Бранко Миљковић“ у издању Службеног гласника.
Тог дана испричали смо један другоме разне детаље из Бранковог живота, а ја сам запамтио сведочење Мирка Ковача. Поповић ми каже : „Ковач је био опчињен твојим стрицем, за кога је тврдио да је био права визија песника, образован, духовит, луцидан, опседнут женама и увек заљубљен, весељак, депресивац, боем, цар и просјак. Чезнуо је да га Бранко прими за свој сто у кафани“. Све наведено Радован је унео у своју књигу.
Бранко је као и сви песници волео кафане, најчешће је седео у „Прешерновој клети“, у „Клубу књижевника“, „Безистану“,хотелу „Москва“, хотелу „Мажестик“ и „Ексцелзиор, у скадарлијским кафанама, али је знао да обитава и у класичнчим биртијама, попут „Мајевице“, „Струмице“…
Прича Косте Димитријевића
Доста је о београдским кафанама писао Коста Димитријевић, који је био новинар „Политике“, а касније све то лепо обухватио у својој књизи. Он ми је испричао догађај који се десио на сам дан Светог Саве 1956 године: „За столом у „Прешерновој клети“, седели су поред мене, Бранко, Жика Лазић, редитељ Тори Јанковић, песник Рајко Чукић и Војкан, презимена се не сећам.
Причали смо о свему и свачему, док ја нисам поменуо мој семинарски рад о значају књижевног дела Саве Немањића. Тада је Бранко рекао: бре бре, какви смо ми браћа Срби, па данас је Свети Сава, онда је устао и запевао химну Светом Сави „Ускликнимо с љубављу“, а ми остали смо запевали са њим. Најпре смо певали у пола гласа, а онда све гласније. Нисмо стигли до друге строфе, када су нам са суседног стола почели да добацују и псују маму, мамину, што певамо ракционарне песме. Викали су да прекинемо или ће нам они показати уколико одмах не заћутимо. Војкан нам је дошапнуо да је један од њих народни херој пуковник Удбе, Веселин Труша, кога је знао из родног краја. Дотрчао је и чика Сеља, конобар који нас је чувао и волео као рођену децу, молио нас је да се примиримо. На то је Бранко још гласније запевао, ми за њим, а за нама готово цела кафана. Сви су били на ногама. Удбаши су скочили и избила је невиђена туча. На крају сви су побегли, а ми смо се поново окупили у некој кафани на Чубури.“
Прича Драгана Колунџике
У лето исте 1956. године, по речима Драгана Колунџије: „на састанцима који су одржавани у редакцији „Омладине“ код професора Драгана Јеремића, Бранко, Божа Тимотијевић и Жика Лазић, предложили су да се оснује неосимолистички књижевни правац.
Тој групи пришли су песници Мића Данојлић, Петар Пајић, Звездан Јовић и ја као најмлађи члан. Касније су нам се придружили Коста Димитријевић и Вера Србиновић, а на Бранково инсистирање, после њих смо примили и његовог великог загребачког пријатеља Златка Томичића. Као неосимболисти желели смо да независно делујемо од тадашњих реалиста и модерниста, циљ нам је био и да издајемо свој часопис „Симбол“, али за то никада нисмо добили средства, а наша лична скупљена, нису била довољна. Шеф неосимболиста био је професор Драган Јеремић, кога смо тако и звали, а у ствари главини идејни вођа је био твој стриц. То се види и по усвојеној одлуци, на Бранков предлог, да неосимболисти не смеју да једу кисели купус. Та одлука је изазвала, да нас по чаршији оговарају и да нам се подсмевају. Међутим чак је и професор Јеремић својој мајци наложио да не спрема јела од киселог купуса. Ни данас ми није јасно зашто је то Бранко тражио, ваљда да се ратосиљамо најсиротињскијег јела којим су нас хранили у студетским мензама. У студентској мензи на Обилићевом венцу, једном приликом, затекао ме је твој стриц како гладан гутам порцију са куваним киселим купусом, нисам видео када је ушао, а кад сам га видео изнад мог стола, залогај ми је застао у грлу, на његово бре бре, црни Драгане, зар се тако поштује неосимолистичка реч?, боље да ми је шамар лупио, не знам да ли ми је тада било теже или када ме је изгрдио што сам у старом оделу дошао на сахрану великог песника Симе Пандуровића. Ипак захвалан сам твом стрицу, он је дао најлепшу критику моје збирке „Затвореник у ружи“, говорећи да је то светковина ока и уха, захвалан сам јер је допустио да му будем друг, друг нејвећем песнику нашег доба“. Од свих Бранкових другова Драган је поред Петра Пајића, најчешће долазио на годишње помене. Последњи пут то је било 2019 године, прошле године током лета, нажалост изгубио је битку против Корона вируса.
Прича Божидара Тимотијевића
Са Божидаром Тимотијевићем, Божом „Пилетом“, Бранко се интензивно дружио. Често је Божа посећивао нашу кућу на Лекином Брду, али је и Бранко одлазио код њега у Раковицу.
Божа је почео да пише књигу о тим данима, два пута сам га довозио у Ђорђа Кратовца, да би причао са баком и деком. Књигу никада није завршио. Упокојио се 2001. Године, а још је раније одлучио да му гроб буде на планини Тари. Гроб му нисам походио.
Причао ми је Божа о разним анегдотама, а једна од њих је како је Бранко добио првог побратима, студента медицине, касније доктора Лазара Лазу Томашевића.
На некој књижевној вечери на Медицинском факултету, где су њих двојица гостовали са Слободаном Марковићем. Бранко и Слоба су се после књижевне вечери толико напили, да је Бранко због неке девојке почео да вређа студенте медицине. Од сигурних батина спасио их је Лаза, који је стао испред Бранка и рекао им да ће сви прво имати посла са њим. Нико није смео да насрне.
Када се Бранко мало прибрао, желео је да се побратими са Лазом, што је будући доктор и прихватио, три пута су се пољубили и од тада су били побратими.
Други побратим му је био његов хрватски брат, како га је звао, Златко Томичић. Долазио је Златко у Београд и одседао у вашој кући. Касније сам чуо да је био националистички опредељен, мада никада нисам сазнао да је ишта лоше рекао о Бранку, чак супротно, увек је о њему говорио у суперлативу.
Прича Танасија Младеновића
У току 1958. године, Бранко је интезивно почео да се дружи са Танасијем Младеновићем, у то време високим политичким функционером. О том времену Таса је често причао оцу и мени.
Каже да је тада био уредник“ Књижевних новина“ и није могао да се сети како је Бранко дошао код њега. Међутим сећао се лика који га је подсетио на великог француског песника Гијома Аполинера. За Гијома се знало да је мешавина италијанско-пољског порекла, као што је и Бранко био, ваљда такве мешавине дају највеће песнике.
Бранко се Танасију много допадао, а и много је знао па га је укључио у рад редакције Књижевних новина. Водио сам га поводом седмојулских празника у моје село Сараорце, код Смедерева. Пили смо рујно вино, јели прасетину, јагњетину, певали уз музику. Били су ту још и Ото Бихаљ Мерими и Милош Бандић. Наредних дана ишли смо у Крњево, па у Велику Плану. Обишли смо и манастир Покајницу.
„Лопужо (тако ме је Таса од милоште звао и од малена са два прста вукао за образ). Твој стриц је био велики боем, али претеривао је, много пута сам га молио да прекине са таквим животом. Моје молбе и грдње нису имале успеха, али
ја сам му све праштао, због њега сам се докачио и са Палавестром, који ми је на крају рекао ти њега штитиш као рођеног сина.“
Знао сам идући са деком свакодневно на Бранков гроб, да је Таса имао сина из првог брака, који је нажалост преминуо као дете. Био је сахрањен у дечјој парцели, првој лево, од споредног улаза на Ново гробље, из данашње Светониколске улице. Дека би очистио и обрисао и тај гроб.
Одавно те парцеле више нема, прекопана је, можда се због изгубљеног сина Таса према Бранку понашао као отац. Врата његове виле у у Толстојевој, где је живео са супругом Олгом за Бранка су била отворена и дању и ноћу.
Таса тврди да је Бранка убедио да се учлани у КПЈ.“Предлог је потекао од Чедомира Миндеровића, Душана Матића и мене. Душан Матић је већ дуго био велики симпатизер твог стрица, још од када је овај дошао у Београд.“ Таса описује догађај као следећи: „Нека студенткиња из Ниша, имена не могу да се сетим, (Тамара Марковић), на пријему у Позоришну академију, говорила је стихове твог стрица, који нигде нису били публиковани и примљена је. На испиту је био професор и Душан Матић, који је већ тада запамтио Бранково име.
Али твој стриц не би био боем да није направио пре пријема у КПЈ хаос, који сам и ја једва средио.
У клубу Књижевника са Велимиром Лукићем, кога смо такође требали да примимо у партију. По обичају се напио и говорио о праву на самоубиству у овом окрутном свету. Неки удбаши су реаговали на такво приказивање наше стварности. Бранко и Велимир су их претукли, поломили пола клуба и потом су сакрили у атеље оног сликара Томашевића. Једва сам ствар заташкао, а њих двојцу пронашао. Примили смо их у партију уз другарску критику. Бранко ме је стално задиркивао да смо хтели да га избацимо из партије, пре неголи што смо га примили.
Као члан удружења књижевника и члана партије, месец дана по пријему, ишао је на конгрес књижевника Југославије. Реферати и дискусије су му биле изузетне, али ноћу је дух излазио из боце. Тако је од Крлеже тражио да га пољуби у чело. Да сам то ја тражио не бих добио пољубац, али Крлежа је љубио твог стрица, волео је његово дело, мада је гледао да га избегне, ако је Бранко у пијаном стању.
Поводом песме Тито,( за коју и даље лично сматрам да је најлепша песма коју је песник, икада написао било коме вођи). Позван је у Двор, да је лично изрецитује Титу, на Свечаном пријему-
Приметио сам да га дуго нема, већ је требало да буде ту, уплашио сам се да опет није направио неки инцидент… И оправдано сам страховао. Бранко је на пријем дошао у белом смокингу, иако је на позивници писало да је обавезан црни смокинг (Правило Британске круне, само краљица носи бело).
Протокол му је понудио да замени смокинг, имали су они у двору резервне црне, али је Бранко одбио. Када је хтео да се врати, телефон у канцеларији протокола је зазвонио, Бранка су пожуривали, да га већ чекају. Оперска певачица је завршавала своју арију, а на њено место долази Бранко и говори своје стихове. Када је завршио добио је искрен и буран аплауз, погледао сам у Оскара и он је био изненађен. Председник је устао и пришао Бранку, руковали су се , разменили пар речи, а онда са осмехом Председник опипа квалитет Бранковог смокинга и потапша га по рамену. Тај бели смокинг му је дао Јаков Грубаров, као противуслугу јер му је Бранко платио кирију. Имао је Јаков црни, али је Бранко хтео баш тај бели.“
Причао ми је Таса и о одласку у Загреб, са деком баком и Драгишом, неколико дана после смрти Бранкове, о чему ћемо више на самом крају.
Када се Десанка Марксимовић упокојила 11. фебруара 1993. те године, као и прве следеће годишњице на Бранковом гробу 12. фебруара окупила се само породица и неколико пријатеља. Сви остали су били у Бранковини. Таса као део породице, био је ту.
Прича Стевана Раичковића
На једној од годишњица, после гробља и кафане сви колективно пређосмо у Ђурину кућу, где се традиционално одржавало вече посвећено Бранку. После поетске вечери, одлазимо у ресторан "Скадарлију", Крца, Чудe и Стеван Раичковић. Крца и Чуде права чуда, стварају анегдоте, а Стеван ми прича:
„Горане овде смо пре много година седели твој стриц, Жика Лазић, Божа Тимотијевић, композитор Жарко Петровић и моја маленкост. Певала је заносно Олга Јанчевецка,, ми смо пили и причали, на самом крају твој стриц је почео да виче: Хоћемо слободу, дајте нам слободу, зашто нам комунисти не дају слободу, зашто само они држе јавне куће, нећемо више њихове курве за које требамо да молимо, хоћемо јавне куће.
Неко је пошао да зове милицију, али Олга је све спречила. Када се уверила да нико неће звати, пришла је нашем столу, села и загрлила твог стрица. Подржала га у његовом захтеву за слободу јавних кућа. Нежно га је миловала по коси и још нежније певала.
Твој стриц је ишао на море код родбине по мајчиној линији у Задар. Једне године лето је проводио са нама ту на Сави. Зборно место нам је било код „Шест топола“. Поред твог стрица и мене, најчешће у друштву су нам били Мића Данојлић и Рајко Чукић кога је Бранко звао Чуле. Са нама је била и лепа вајарка Ксенија Љубибратић. Опијен њеним облинама, које су се јасно виделе у купаћем костиму, Бранко јој је говорио стихове, у паузама да би је фасцинирао препливавао би Саву. Тих врелих дана задиркивали смо један другог, шалили се , сада увиђам колико нам је тада било лепо. Све ми делује као сан.
Са Бранком сам се видео и у Загребу 1961. седели смо дуго, једног зимског поподнева, мислим да се кафаница звала „Бријуни“ и налазила се у центру. Јели смо бакалар и пили вино. То је наш најлепши разговор о поезији. Причајући о тој теми испратио ме је на ноћни воз за Београд.
Последњи пут видео сам Бранка крајем јануара у Београду. У сред зиме био је раздрљан, на кошуљи и лицу имао је трагове крви, још нека његова кафанска туча. Нестао је нетрагом у тој тој хладној ноћи. Прерано је изогрео и отишао. Много лепше би ми било да нам је последњи сусрет био онај у Загребу. Волео сам твог стрица био је најталентованији и најобразованији младић послератне српске поезије.“
Прича Стојана Дечермића
Глумац Стојан Дечермић првак Југословенског драмског позоришта, је на једној годишњици, по ко зна који пут испричао овај догађај.“ Интензивно смо се у то време дружили ми глумци Бата Живојиновић, Ружица Сокић Јован Јанићијевић и ја. Мада били су ту и други глумци са песницима.
Често смо спајали столове по кафанама, ту пре свега мислим на Бранка и он је као и ми био необуздан, луцидан, пркосан, као да смо били две половине једне целине. Нормално је да смо били спремни на све: Једног раног јутра, падао је први снег, стицајем околности ја сам изостао из ове анегдоте. Бранко, Бата, Ружа и Јован, израњали су из претходне ноћи и избили ка пијаци Зелени Венац. Поред јавног клозета у који се Бата упутио, стајао је, паркирани камион. Бранко зауставља Бату. Камион је био пун кокошака. Бранко куца по страницама камиона, живина поче да кокодаче.
Бата, радостан, ускочи у камион, за њим и сви остали. Озарени кренули су уз улицу, а из клозета излете Шиптар, панично вичући за њима. Код хотела Москва скренули су ка Палати Албанија, Бата повуче ручну, сви искочише из камиона. Бранко отвара страницу и у камион подиже Ружу.Она цичи и избацује кокошке напоље, Бата мокри уз предњи точак од камиона, сви се смеју гледајући како избезумљене кокошке трче низ пусте Теразије.“
Прича Сретена Перовића
Према сведочењу Сретена Перовића, током јуна 1959. године одржан је Трећи фестивал југословенске поезије. Фестивал је одржан трасом пута „Братство-јединство“ Београд – Параћин – Ниш – Неготино – Демир капија. Фестивал се одржао и у Скопљу и у Охриду. Свуда је Бранко био у центру пажње, већином због поезије, али често и због „песничких скандала“.
У Скопљу се изгубио, фестивалски караван није могао да крене ка Охриду. Две прелепе песникиње Јасна Мелвингер и Флорика Штефан, су га пронашле, пијаног у крчми на обали Вардара, њих две није могао да одбије и оне су га под руку довеле до аутобуса. У Охриду за време шетње бродом по језеру, Бранко је обилато бакшишом частио тројицу „Охридских трубадура“ (стараца у похабаним фраковима, са виолинама које су биле барем дупло старије од њих). У једном тренутку попео се на командни мост и узвикнуо: „Маестри овде смо само ви и ја песници“ и наставио је да их части док је имао новца. Када му је понестало новца, скинуо је сат са руке али су то трубадури одбили и даље су само за њега свирали са дозом велике емоције. Не треба посебно истаћи да су на броду били многи песници из свих крајева Југославије и свих генерација, од Десанке Максимовић, Крклеца, Цесарића, Давича Матеја Бора, Блажа Конеског, Јаневског, Шопова…..
Те вечери он се наљутио на мене јер му нисам дао паре да настави да пије. Исте ноћи је нестао Охриду, што је изазвало праву потрагу за њим. Сутрадан смо сазнали да је већ стигао у Ниш. На том путу настала је његова чувена песма „Балада Охридским трубадурима“.
Прича Матије Бећковића
Са Матијом Бећковићем сам имао прилике, да у више наврата причам о Бранку. Било је то на Академији која је поводом 80. година од Бранковог рођења одржала у Нишком позоришту и где је он био главни беседник. Такође смо о мом стрицу причали у Нишу и приликом постављања спомен плоче у гимназији „Стеван Сремац“ 2009.године- Разговарали смо на“ Бранковим поетским свечаностима“ у Гаџином Хану, као и неколико пута у Београду.
На промоцији књиге песама Бранка Миљковића у СКЗ-у, поред „Чиче“- Слободана Ракитића и Милице Јефтимијевић Лилић био је и Матија. Тада је рекао новинарима „Они који не знају како је изгледао (мислећи на Бранка), могу сада да виде његовог синовца и препознају лице Бранка Миљковића на његовом лицу“. Десанка је својевремено лепо приметила да сви Миљковићи личе један на другог, ту замене нема, све је као испод наковња. Бранко му је као беби посветио песму, а мени се хвалио како га је са његовом мајком купао.“
Причао ми је усхићено како га је Бранко убедио да каучук који се ставља на прво дугме кошуље и иде испод крагне не служи да би држао крагну у кутији, јер шта ту има да се држи, него држи крагну око врата. То ме је поколебало и од тада сам одлучио да не бацам каучук, а повод је био што је тај детаљ носио на свом првом дугмету (испод лептир машне), приликом одласка на пријем у Скупштину града, где ће бити председник. Имао је црни фрак и лаковане ципеле, а на глави астраганску шубару. Са пријема се брзо вратио у Безистан и поново смо се срели. Прича ми, на улазу у Скупштину су му пожелели добродошлицу, али приликом сваког покушаја да уђе у просторије где је био Тито био је спречен. Због тога је напустио пријем. После фајронта у Безистану, изашли смо на Теразије. На њима није било живе душе. Бранко је крикнуо ка небу „Живео мрак! Живео југословенски мрак!“. Код Игуманове палате појавио се милиционер који нам је узео податке. Ја сам дао личну карту, а Бранко своју није, само је издиктирао. Када сам неколико месеци после Бранкове смрти обишао твог деку и баку, у радној соби твог стрица угледао сам позив за саслушање поводом овог догађаја са Теразија.
Последњи пут сам видео Бранка на Расовој изложби, испред чувене галерије УЛУС на Теразијама. Имао је тамне наочаре, црни шешир и жалио ми се да је изгубио у таксију рукавице. Тада смо последњи пут причали. Вест о његовој смрти ме је затекла код тетке у Бачкој. Дубоко дирнут губитком старијег друга, уплакан кренуо сам за Београд. Те дане сам провео као у магновењу. На једној фотографији се види да носим венац на његовој сахран, а ја се тога уопште не сећам.“
80. година од рођења
Поводом 80. година од Бранковог рођења, договарано је да град Ниш изда сабрана дела, откупи кућу у Љубе Дидића, и направи музеј књижевности. Од свега тога, изашла су сабрана дела у издању НКЦ и поново су из депоа извучене личне ствари Стевана Сремца и Бранка Миљковића и постављене су у спомен соби у изложбеном простору у центру одмах иза ТЦ „Калча“. Тако да је аманет баке, деке и оца, уписан у књизи Народног музеја Ниш поново заживео.
„Драге Нишлије,
Бранко није стигао да вам се врати, али се вратило његово дело и радна соба. Чувајте и једно и друго, јер је од данас то ваше“.
Мајка Марија
Глигорије
Брат Драгиша
Прича Вицета Петровића
На предлог Вицета Петровића, и ја сам ушао у организациони одбор и тим поводом више пута боравио у Нишу. Обично сам после састанка седео са Вицетом и Гораном Станковићем по нишлијским механама. Ту у кафани, Вице ми прича о томе како га је једном приликом Бранко довео у Ђорћа Кратовица, пре свега да види мене. Хвалио се да ти је и стриц и кум.
Дао ти је име по песнику Горану Ивану Ковачићу. Но плаши се да те узме у наручје, љуља те, љуби. Каже за тебе да си неодољив, почеће због тебе да пише дечију поезију, посветиће ти целу збирку. Ова деца (Драгиша и Анђа) не знају да га васпитају. Ја преузимам бригу, направићу од њега надчовека…и узима сантиметар и мери ти обим главе – „Одлично, од прошлог пута нарасла је цео сантиметар!“.
Анђа те узима од Бранка и шаљиво му каже – „Ако ти требају деца, ти одмах ради на том питању“. Укључује се и бака – „Воли децу, каже, а неће да се жени. Доводи лепе и паметне девојке, а ниједну да задржи“.
Причамо о Бранковим љубавима, од оне дечачке према Ружи Ђорђевић до оних младалачких из Ниша. Прича ми да је жена у позним годинама, таласасте косе ушла у Народни музеј у Нишу и том приликом је предала писма и песме које јој је Бранко упућивао пре 50 година, као својој великој дечачкој љубави. Она није одговарала на писма, али их је све сачувала. Чувала их је и после удаје, и тек по смрти супруга, предаће их Народном музеју. Њено име је Љиљана Илић, љубав Бранкова из гимназијских дана. Прича ми да је Бранка срео и 1955. у Краљевици на мору, где је Вице радио у омладинском интернационалном кампу,а Бранко летовао у суседном хотелу са неком расном Туркињом, мало старијом од њега, за којом су се сви на плажи окретали.
Немогуће је заобићи причу о Бранковој највећој љубави. Вице ми прича, зна понешто. „Та фатална жена је била Милица Николић, изванредни књижевни преводилац. Радила је у редакцији листа „Дело“ код Оскара. Са Бранком се упознала приликом заједничког рада на превођењу. Била је из елитне породице, господских манира, старија од Бранка, што је твом стрицу импоновало. Знам понешто, а све у вези те судбоносне жене у животу твог стрица си требао да питаш покојног Тасу или Петра Џаџића. Ако је неко знао одговоре, они су знали о тој вези. Неспорно је да је Милица живела и са Бранком и са Оскаром. То наша јужњачка душа није могла да прихвати. Правио је велике сцене, када је сумњао да му она не отвара, јер је Оскар код ње…исто као Јесењин Исидори Данкан и наставља, није само ту сличност између та два песника, оба су званично извршила самоубиство, у шта се сумња, с тим да је Јесењин отишао из Москве у Лењинград по наручену смрт, а Бранко из Београда у Загреб.
Чуо сам како је Бранко поносно показивао кључ од стана који је добио, никада не изговарајући њено име. Није ни морао, сви су знали.
Због ње је направио ону „позоришну представу“ у препуном амфитеатру Правног факултета у Београду. На књижевној вечери учествовали су: Петар Пајић, Блажо Шћепановић, Бранко Миљковић и главна звезда Оскар Давичо. Милица је у првом реду. Оскар мало касни али стиже. Излази на подијум и седа. Столица до њега је празна. Водитељ програма се консултује и најављује измену уз извињење јер је Бранко Миљковић, чију поезију очекујете да чујете и волите, изненада спречен да дође.
Публика се комеша незадовољно. Програм почиње. Оскар рецитује. Тада Бранко гаси цигарету у ходнику и улази у амфитеатар. Бранко чека на врху стешеништа да Оскар заврши, али публика га је угледала, сви се окрећу и почиње аплауз који прекида Оскара, да би самим изласком на подијум Бранко доживео праве овације и скандирање.
Што би твој стриц рекао: “Бар пола светске поезије је написано зато што неко није имао храброст да неком изјави љубав“.
Та фатална жена ипак није хтела да се тотално препусти младом песнику чија је муза била. Сигурније јој је било да буде са старијим, али друштвено-политички ангажованим песником који је био на многим функцијама. После Бранкове смрти, постала је друга жена Оскара Давича.“
Причам Горану и Вицету о предивној плавокосој лепотици, која се звала Мадлена и која је била лудо заљубљена у мог стрица. Свима у кући се допадала. Бака је чак звала снајка. Подсећам Горана да када је Бранкову награду добио даровити песник из Новог Пазара, Енес Халиловић, он је на доделу стигао са супругом и оцем. После уручења награде, на вечери, Енесов отац је испричао како му је српскохрватски језик у школи предавала предивна плавуша бујних облина, коју су сви јурили. Од начелника милиције, директора школе, секретара комитета, председника општине. Она је све одбијала, једино је спомињала твог покојног стрица. То је била Мадлена, имао сам њене слике, како ме као бебу држи у рукама и на раменима. Тражио сам их ових дана, али их нисам нашао.
Вице ми још говори да се са Бранком последњи пут срео средином јануара у „једанаестици“. Вице је био на одслужењу војног рока у Београду, а Бранко је био у присуству оне исте лепе плавуше. У Загребу сам, каже ми, примили су ме изванредно, добићу место у Радио Загребу. Убрзо силазим на Славију и он ми добацује како ће убрзо и он у војску.
После војне вежбе у Делиблатској пешчари, враћамо се у касарну на Вождовцу. На радију, 14.02.1961. године, чујем вести да су поподне демонстрације поводом убиства Патриса Лумумбе, али слушам и невероватну вест.
„Данас у 16 часова на Новом гробљу у Београду обавиће се сахрана у Загребу трагично преминулог песника Бранка Миљковића.“
Одлазим код дежурног официра да ме пусти на сахрану. Нико не може у град због демонстрација. Молим али ништа. Онда му кажем – ја ћу побећи кроз жицу и официр ми прећутно одобрава.
Трчим ка гробљу, на улазу купујем цвеће, наилази Божа Тимотијевић, каже ми да је нађен обешен на периферији Загреба и да се сумња да је то учинио сам. Док прилазимо капели, среће нас неки, мени непознат човек и каже – пазите се , овде све врви од агената. У капели само твоји бака, дека, отац, родбина из Гаџиног Хана. Када ме видела, Марија плаче и говори – види Бранко ко ти је дошао! Прилазим јој, каже ми – убили су ми чедо.
Изласком прве збирке песама „Узалуд је будим“ 1957. године у издању Давичове „Омладине“, почиње вртоглав Бранков успон ка песничком сазвежђу.
Прелепе критике пишу: Велимир Лукић у НИН-у Бранко В. Радичевић у „Младости“, Мића Даниловић у „Борби“, Павле Зорић у „Савременику“. Похвале стижу из пера Блаже Шћепановића, Сретена Перовића, Милосава Мирковића, Петра Џаџића, Александра Тишме…песник је рођен, додуше и пре самог рођења.
То ће у интервјуу Матији Бећковићу изјавити „ рођен сам 1955. у „Делу“ уз помоћ Оскара Давича.“
Свако се рађа и умире сам, ако се неко роди уз нечију помоћ, да ли и умире уз ту помоћ? Да ли је истинита изрека „Давичо га је створио, Давичо га је и убио“, којом је брујала чаршија.
Октобарска награда
Већ 7, октобра 1958. године, Бранко постаје члан удружења Књижевника Србије. Заједно са Блажом Шћепановићем издаје збирку „Смрћу против смрти“ 1959. године. Следе збирке „Порекло наде“ 1960., „Ватра и ништа“ 1960. и „Крв која светли“ 1961. Године, библиографско издање које је приредио Радомир Стевић Рас.
За збирку „Ватра и ништа“ добија Октобарску награду 1960. године.
Бака ми прича,“ јаве ми да је Бранко добио Октобарску награду и да му то кажем. Уђем у његову собу, будим га, кажем сине, јавили да си добио неку награду за месец октобар. Он скочи као опарен и поче да ме љуби. Да је знао да ће му толико због тога завидети, боље да је никад није добио. Говорили су да је награду добио зато што је постао дворски песник,“ вели бака, и то је један од разлога зашто је отишао у Загреб.
Мира Алечкови, на једној годишњици у нашој кући у улици Ђорђа Кратовца, каже ми да се Бранко и њој жалио на оговарање околине и губитак најближих пријатеља после добијања награде.
У то време када му је саопштено да је добио награду, он трага за инспирацијом за збирку песама посвећену средњовековној Српској држави. Обилази манастире, Милешеву, Жичу, цркву Светог Ахилија у Ариљу… Из Жиче доноси освештени мед, каже ми мајка, да би теби давала. „Ти сине и не знаш, део Октобарске награде у новчаном износу си ти давно добио, толико давно, да је све пропало. Наиме, Бранко је део пара од награда ставио у банку на твоје име.“
Није све из тог времена пропало. Ево док ово пишем, гледам силуету манастира Жиче, насликану на парчету дрвета, коју је Бранко донео из манастира. На позадини стоји датум 10.Х.1960.
Тих дана Мухамед Первић, у НИН-у први назива Бранка Принцем песника. Све то код извесних Салијерија, изазива још већу завист.
Посао у Београду не може да нађе. Конкурише за послове у Титограду, Загребу и Сарајеву. Загреб је најизгледнији, јер му ту помаже побратим Златко Томичић. Други побратим, доктор Лаза га одговара од одласка у Загреб.
Одлазак у Загреб
Бранко одлази у Загреб и почиње да ради у литерарној редакцији Радио Загреба. У Загребу га дочекује побратим Златко, са супругом Аном. Интензивно се дружи са Твртком Мештровићем, старијим сином Ивана Мештровића, Чедом Прицом, Звонимиром Голобом и Иреном Вркљак, Душком Царом, Весном Перун, Миливојем Славичеком, Владом Готовцем.
Иако хвали Загреб као део Европе,, чак је постао и члан удружења писаца Хрватске, извесно је и видљиво приликом долазака у Београд, да је растројен и да се није пронашао.
У таквом стању, Бранко је крајем јануара у Београду, разочаран у пријатељство, љубав, чак и поезију, упутио Бранку Радичевићу писмо под насловом „Одричем се својих песама“:
„Пре свега захваљујем се „Дуги“ и мом пријатељу Бранку Радичевићу, који ми омогућује да на овим страницама огласим оно што би остали сматрали, можда сматрали, за чисту лудост, душевну поремећеност, или што је још горе, лажну мегаломанску скромност и лицемерје, глуму, неискреност итд, итд… Желим да се зна да сам ја расчистио са оним што сам нашкрабао за ово неколико година. Одричем се:
1) Књиге „Узалуд је будим“
2) Збирке „Порекло наде“
3) Збирке „Ватра и ништа“ (жао ми је што нисам у стању да вратим награду)
4) Заједничке збирке „Смрћу против смрти“
27.01.1961.
Бранко Миљковић
Већ 2. фебруара 1961. године, Бранко из Загреба моли Радичевића да не објави његово одрицање од поезије. Касно, „Дуга“ већ излази из штампе.
Бранко се осећа као у ступици, тврди хрватски песник Драго Иванишевић. Он тврди да је Бранко два дана пре него што му се оно десило био код њега. Сведочи и да је 11. фебруара 1961. око 23 часа видео Бранка у казалишној кавани са два човека и две жене. Тврди да је био пијан.
Други хрватски песник, Звонимир Голоб, тврди да се са Бранком растао 11.02. око 17 часова на Тргу Републике. Одбио је моју понуду да га одвезем до стана, рекао је да ће радије прошетати. На то се наставља и сведочење његове супруге Ирене Вркљан, која тврди да су са Бранком се срели у клубу књижевника у Загребу, пре подне око 10 часова. Седели су до шест сати увече, мене су усне пекле од цигарета. Бранко је око шест рекао да мора у своју подстанарску собу у Бјанкинијевој 11, да пише. Договорили смо се да се нађемо сутра.
Претпоставке о смрти
Газдарица из Бјанкинијеве улице је мојима изнела верзију са почетка овог текста.
Песникиња из Србије, Добрила Николић, тврди да је Бранка тог 11. фебруара неколико пута срела. Преподне су се договорили да сутра путују у Београд, и Бранко је отишао да купи карте на колодвору. У њену подстанарску собу стигао је, по њеним речима, око 20:30, извинуо се јер мора назад до свог стана да сачека неке познанике из Београда. Притом је рекао да мора касније у кафану „Стара Млинарица“ која се налазила на загребачкој периферији да преда неке папире, и да ће је после водити у „Експланаду“ на колаче. Последњи пут га је видела живог неколико минута пре поноћи испред наведене кафане.
Шта је тачно Бранко радио те суботе, 11. фебруара, остаће нерасветљено. После те неразјашњене суботе, осванула је мистична недеља 12. фебруара. У рану зору видело се тело мог стрица, обешено о дрво чије је стабло било дебљине људске руке. Обесио се у клечећем положају, једним коленом клечећи на земљи, док му је друга нога била испружена. Био је обешен каишем од панталона, шешир му је био на глави. Нађен је на периферији Загреба, у Ксаверској шумици, у Јандрићевој улици испед броја 37. Први су га приметили верници који су тог јутра пошли на мису у оближњу цркву Светог Ксавера.
Моја породица, бака, дека и отац, никада нису прихватили да је Бранко могао да дигне руку на себе. То су одлучно одбацивали. Са Танасијем Младеновићем су ишли у Загреб после Бранкове сахране. Све слике и сведочења су их још више уверили да Бранко то сам није урадио. Сви моји најближи су напустили овај свет дубоко верујући да нам је Бранка неко одузео. Отац је последње дане провео због природе болести у тешким боловима, без обзира на конзумирање матадона, морфијума и других лекова. Поверио ми се „сине, ово иде ка само једном крају, а болови су неиздрживи, прекратио бих ја ово, али нећу да кажу да смо као породица суицидни.“
И пријатељ нашег Бранка, Танасије Младеновић, изразиће сумњу у самоубиство. Како он наводи, то дрвце није могло да издржи Бранково крупно тело. Додаје даље – „прегледао сам доказе и списе, све је брзо обављено, површно и експресно стављено ad-acta. Некоме се стварно журило да се цео случај што пре затвори и заборави“.
За разлику, академик Петар Џаџић, пријатељ мог стрица, у својој књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч“ тврди да је Бранков одлазак у Загреб узрокован љубавним јадом. Џаџић износи – „постојала је једна жена, увек постоји једна жена, коју можемо, а не можемо идентификовати, и која наноси песнику пораз, онда када му је тај пораз потребан.“ Цитираћу и писмо које му је Бранко упутио:
Драги пријатељу,
не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу.
Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мог духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени.
Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сад моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред ње најопасније мисли претварарале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао!
Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам Њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, то јест онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлаштен положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа ма колико велики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем писати. Остала је само несрећа од које се ништа друго не може направити осим нове несреће.
Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих “Један несретан човек не може бити песник”. Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужасна патња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу наџивим не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је наџивети.
Жели ти све најбоље
Бранко
П.С. Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој почет ћу да мислим о смрти. Поноћ је. Довиђења.
Бјанкинијева 11., Загреб
Дакле, Џаџић никада није сумњао, да је Бранко због неузвраћене љубави и сплета још многих других околности, сам себи пресудио.
Добрила Николић износи тврдњу да је Бранко те кобне ноћи носио у кафану „Стара Млинарица“ на Загребачкој периферији, сепарате са лингвистичким студијама о пореклу говора председника Јосипа Броза. То је била научна расправа о Титовом особеном говору, измешана са асоцијацијама руског и немачког, са аустријским изговором. Коме је то предао не зна, али сумња да му је то дошло главе.
Његов млађи друг Матија Бећковић је песнички рекао шта мисли о Бранковој смрти:
БРАНКО МИЉКОВИЋ
Прочитао сам оне твоје песме
каже ми Бранко Миљковић
почетком зиме 1960. године
Ти у њима ништа ниси слагао
а ја сам слагао сваку своју реч
и мислим све обрнуто
од оног што сам написао
Али исте зиме наредне године
када се окренуо наглавачке
и челом пољубио земљу
под трн за који се везао
као да је знао
да се и његове речи
преокрећу
у живу истину
а трн
у трон.
Бранкови побратими доктор Лаза Томашевић и песник Златко Томичић увек су сумњали да је Бранко подигао руку на себе. Нису веровали званичној верзији о самоубиству.
Раде Шербеџија, један од најбољих интерпретатора Бранкове поезије, завапио је на једној вечери у Ђуриној кући – „Не одузимајте нам илузију да се Бранко само угасио због љубави“.
Још пре десет година, обележили смо 50 година од смрти мог стрица. Било је свечано, цео број „Књижевних новина“ био је посвећен Бранку. У удружењу у Француској 7, освануо је бар рељеф Бранков – верна копија рада Небојше Митрића, кога су отворили Предраг Пајић и Драган Колунџија. Књижевне вечери су одржане у Ђуриној кући и на Коларцу. О Бранку се говорило и на трибини у Француској 7. На годишњици је био рекордан број пријатеља који смо угостили у Сава Центру.
После 50 година, пракса је да се архиве отварају, да неке истине тада угледају светлост дана, нажалост ни после ево већ 60 година истина о смрти мог стрица је још у мраку. Како године пролазе све више сам убеђен да ће истина заувек остати у Хаду, ако истине уопште има.
Неспорно је да је мој стриц сахрањен 14. фебруара 1961. године, тог дана и сунце се помрачило (астрономски). Београд се слио у реке људи који су хрлили ка Белгијској амбасади, демонстрирајући због упиства Патриса Лумумбе. Тело Бранково је дан пре тога, 13. фебруара војним каомионом из Загреба допремљено у нашу кућу у улуци Ђорђа Кратовца 52. Са деком и баком из Загреба је стигао и председник друштва книжевника Хрватске Миливоје Славичек. Родитељи су донели одело у коме је Бранко пронађен обешен. На панталонама на коленима виделе су се мрље од блата. Божа Тимотијевић је завукао руку у џеп панталона и ту је пронашао православни календар за просту 1961. годину.
На Новом гробљу, Бранка је тог 14. фебруара испратило око хиљаду поштовалаца његовог дела, међу којима је била и министарка за културу у Влади Србије, Станка Веселинова. У име удружења писаца Хрватске, од Бранка се опростио Миливоје Славичек, а у име српског удружења од Бранка се опростио Петар Џаџић. Стихове из књиге „Ватра и ништа“ читао је глумац Стојан Дечермић. Столе спушта књигу у раку, спуштају и Бранка.
Од тренутка када је поранио да угледа овај свет, до тренутка када га је прерано, својом или туђом вољом, напустио прошло је само 27 година и 14 дана.
Смрћу се изборио против смрти. Да ли га је убила прејака реч?
Горан Миљковић
Београд 27.01.2021
